Smrti istaknutih ljudi u svakom društvu, odnos vlasti, elita i medija prema tim odlascima, ponašanje „običnih ljudi“ – sve to govori mnogo o naravi političkog poretka, ali i o stanju duhova u društvu.
Da li nam je, ovako gledano, smrt i sahrana patrijarha Srpske pravoslavne crkve Irineja (Miroslava Gavrilovića), preminulog od posledica korona virusa – kojim se, sasvim moguće, zarazio na sahrani mitropolita Amfilohija (Rista Radovića) u Podgorici – otkrila o srpskoj državi i društvu nešto što do sada nismo znali?
Najpre, bizarno je bilo i samo obznanjenje smrti poglavara SPC: ispalo je da ni medicinske ustanove ni sama Crkva nisu nadležne za tako nešto, nego da je to predsednik Srbije Aleksandar Vučić, za koga smo i do sada znali da je svenadležan, ali ipak nismo znali da je već došao dotle da lično obznanjuje odlazak građana sa ovog sveta, pa makar taj građanin u ovom slučaju bio i patrijarh. I to je još obznanio preko svog naloga na društvenim mrežama, što još više ističe neku čudnu i pomalo morbidnu formu Vučićevog „vlasništva“ nad ovom vrstom informacija, za koje ni po čemu što postoji u Ustavu i zakonima nije nadležan.
Da li je to novost? I da i ne. „Svenadležnost“ je svakako stara vest, novost je još jedna forma njenog ispoljavanja.
Potom je tu i način na koji je g. Gavrilović ispraćen, a sve u vreme vrhunca epidemiološke krize: u prepunoj crkvi, bez bilo kakve pomisli na tzv. socijalnu distancu, uz celivanje kovčega i štošta još što je „anatema“ sa epidemiološkog stanovišta, i pretežno bez nošenja hirurških maski.
I sve to bez ijedne reči prekora od političara, ali i od inače vrlo govorljivih stručnjaka iz pravno manjkavo formiranog „Kriznog štaba“, a upravo u danima u kojima se građanima dodatno ograničavaju mnoge osnovne slobode, u kojima se kulturne manifestacije (epidemiološki mnogo manje rizične) jedna po jedna otkazuju ili se restriktivnim merama obesmišljavaju do karikaturalnosti, u kojima se građanima preti vrlo oštrim sankcijama čak i zbog privatnih okupljanja, ili zbog nenošenja maski u javnom prevozu i tome sličnog.
Da i ne govorimo o tome da se na građane stalno „viče“ zbog najbanalnijih „prekršaja“, recimo zbog „sebične“ navike da popiju piće u svom omiljenom lokalu u gluvo doba noći, dakle oko 19 sati, dok ništa od tih ograničenja ne važi za javne skupove u organizaciji države, ili crkve, ili obeju, kao u ovom tužnom slučaju.
Tako se stvara, zapravo samo pojačava, utisak permanentnih dvostrukih aršina – a ako su permanentni, to znači da su sistemski – po kojima jedno važi za potrebe „običnog sveta“, a drugo za vladajuće elite, uključujući i crkvenu elitu, koja će biti izuzeta od svih „neprijatnih“ obaveza sve dok ne ujeda ruku koja je hrani. Dakle, dok deluje u „simfoniji“ s državom, to jest s njenom aktuelnom vlašću.
Preminuli patrijarh u tom je smislu bio vrlo zahvalan saveznik, jer je o predsedniku Srbije u mnogo navrata i različitim, najčešće „kosovskim“ povodima, blagoglagoljao u superlativima kakvi su retko kad rezervisani za smrtnika.
Šta se na toj relaciji može očekivati u bližoj budućnosti? Crkva će dobiti novog patrijarha, ali ko god to da bude, teško da će bitnije promeniti dosadašnji kurs, koji podrazumeva upadljivu bliskost s vlašću, ali i neku vrstu uslovljavanja tog obostrano prijatnog odnosa u najmanju ruku zadržavanjem statusa quo oko „kosovskog pitanja“.
Dakle, baš onog bez čijeg rešavanja Srbija ne može ni korak dalje u svom ozbiljnijem pozicioniranju unutar evropskih integracija kojima navodno i nominalno i vlast Srpske napredne stranke teži.
A i toj vlasti, čini se, sasvim zgodno dođe ovako zamašan „uteg“, kao opravdanje za nečinjenje, koje ionako izgleda kao jedina njena strategija. Neko manje obazriv to bi nazvao i strategijom zamajavanja (naročito prema tzv. međunarodnoj zajednici), u čijoj se senci na domaćem frontu obavljaju pravi poslovi: učvršćuje se monopol na vlast, uništavaju se ili preoblikuju do neprepoznatljivosti preostale institucije, volšebno se isušuju i preusmeravaju javni materijalni resursi...
Što se Crkve tiče, njeno je da ne smeta i ne zanoveta. Zauzvrat će dobiti „poštedu“ od mnogo čega što mori obične smrtnike, sve do epidemioloških restrikcija.
