На измаку је, ево, већ друга деценија како свако љето на овим балканским просторима осим суша, поплава, пожара и најезде туриста, распламса и политичку сцену ватром расправе о геноциду. Пословично, све почиње Сребреницом, а онда крене прекопавање гробова и костију из даље и ближе прошлости са свих страна. Далеко од стварне и на међународном праву […]
Писма са села којег више нема: Геноцид – мистерија злочина
На измаку је, ево, већ друга деценија како свако љето на овим балканским просторима осим суша, поплава, пожара и најезде туриста, распламса и политичку сцену ватром расправе о геноциду.
Пословично, све почиње Сребреницом, а онда крене прекопавање гробова и костију из даље и ближе прошлости са свих страна. Далеко од стварне и на међународном праву засноване дефиниције и поимања овог злочина, под његову крваву заставу покушавају се довести бројни трагови безумља, острашћеног национализма и разуларености која се не да контролисати а која је тако својствена сваком ратном сукобу. При томе, сврха покушаја да се евидентним и, да се разумијемо, стравичним злочинима припише карактер геноцида није њихова научна и историјска валоризација ради опомене да се не понове, већ изнова и изнова убадање прстом у око страни која их је починила како се никад не би ослободила кривице, стварне или наметнуте.
У медијској халабуци која се тада подигне, глас науке и разума унапријед је осуђен на губитак. А озбиљна наука, при чему мислим на ону која није оптерећена идеолошким пројектима и политичком климом у којој истражује и тумачи, говори да је геноцид прије свега – државни пројекат! Само држава може да створи неопходне претпоставке да се један народ или шира друштвена заједница истријебе са њеног простора. Наглашавам, ИСТРИЈЕБЕ, јер сврха геноцида је да се на одређеној територији потпуно униште и искоријене не само припадници одређеног народа већ и сви материјални и духовни трагово његовог постојања. И нема потребе да се буде експерт међународног кривичног права па да се закључи да је за извршење тог наума неопходна снага државе.
Да би реализовала своју геноцидну накану, држава мора да створи неопходне услове. Први је, свакако, стварање атмосфере у којој се за домаћу јавност намјера геноцида представља нужном, оправданом и легитимном. То се реализује свестраном кампањом у којој се нациљаном народу црта мета реметилачког фактора и узрочника свих зала и недаћа којима је дотична држава изложена. Кулминација такве атмосфере је, рецимо, нацистичка „кристална ноћ“ у којој је извршен незапамћени лов на Јевреје.
Затим се морају прогласити и одговарајућа законска решења којима се државним снагама, војсци и пратећим установама, као и парамилитарним, партијским и добровољачким „постројбама“, легализују све акције и активности. Такве законе донијели су Хитлерови и Павелићеви режими и, сходно одредбама тих закона, формирани су такозвани „радни логори“, озакоњена пресељавања и транспорти, одузимање и уништавање имовине, и све тако до легализације последњег степеника ка геноциду – масовних убистава. На крају, држава геноцид проглашава врхунским чином домољубља и патриотизма и најревносније „извршиоце“ награђује највишим државни и војничким наградама и признањима.
Кад се непристрасно и крајње објективно сагледају услови неопходни да би неки злочин добио статус геноцида, недвосмислено се намеће закључак да су се у Европи прошлог и овог вијека десила само два злочина тих размјера: у Хитлеровој Њемачкој и Павелићевој НДХ. Јер, Хитлер уопште није крио намјеру да се истребљењем ријеши неаријевских народа на тлу своје државе (Јевреја, Руса, Срба и Цигана, прије свих), као ни Павелић накану да „српско питање“ у Хрватској разријеши трипартитном акцијом: побити, покрстити и протјерати! Резултате тих настојања ни сва историјска прашина вијека, све лажи и прикривања, не могу да потру. Посматрано и тумачено истим, крајње објективним и на науци заснованим мјерилима, злочин у Сребреници, ма колико масован био, не може бити геноцид.
У супротном, уколико наука поклекне пред дневнополитичким интересима, онда би се листа геноцида проширила до бемисла, при чему би то само ишло на уштрб пијетета, поштовања и опомене који, по људским и божјим законима, једнако припадају свим жртвама. Био геноцидан или не, злочин је последњи стадијум људског дивљаштва, а његова стравичност и није у директној корелацији са бројем жртава. Јер, и један човјек је – васиона!
Оно што остаје у сјенци дневнополитичког халакања и просипања крокодилских суза над жртвама, а на шта савремени теоретичари и истраживачи геноцида упорно указују, јесте чињеница да се поступак геноцида не исцрпљује само физичком ликвидацијом. Упоредо са њом иде и настојање да се избришу сви материјални докази и трагови постојања прогнаног народа на тлу државе геноцида.
Тај поступак се сматра геноцидом у продуженом трајању и, по намјери, скоро да је раван физичкој егзекуцији. Тај тихи и продужени геноцид у овом тренутку одвија се у Хрватској и на Косову. Након масовног протјеривања и убистава цивила српске националности, у тим срединама се свакодневно одвија довршавање сулуде идеје о етнички чистој држави Хрватској и државоликог америчког недоношчета на југу Србије. Пали се и уништава имовина, цркве, куће, школе, присвајају имања, а ријетким који су остали или су се усудили на повратак јасно се и на разне начине ставља до знања да нијесу нити добродошли нити сигурни у властите животе. Наравно, све се то настоји покрити поњавом вјековне кривице Срба и Србије за све лоше на Балкану, кривице чију је сублимацију најбоље овјековјечио ненадмашни мајстор пера, Иво Андрић, у приповијетци „Аска и вук“.
И док не чуди настојање такозване међународне заједнице, оличене у неколико моћних западних држава, да, зарад својих стратешких циљева, ћути и повлађује овим геноцидним намјерама према народу историјски утемељеном на тим просторима, запањују ћутање, па и отворена подршка дијела српске популације, као и оних који су се колико до јуче сматрали Србима. Такозвана „друга Србија“ и још такозванија „прва Црна Гора“ нескривено су стале и још увијек, на срамоту своје историје, стоје на страни крвника свог народа. Слијепи или слијепо послушни, не виде шта се иза брда ваља и да је етнички чисто Косово опасност не само за Србију. Биће то последњи стадијум заокруживања албанског етничког простора. На трећину Сјеверне Македоније већ је стављена тапија, кад и ако заврше са Косовом, а свим силама и уз помоћ сила се у томе настоји, на ред ће доћи и дјелови Црне Горе. И нека се нико не заварава, овдашња власт поготово, да ће се новонастала државна творевина, звала се Великом Албанијом или не, тако олако одрећи Тузи до Мораче и Улциња до Бара, као и да Албанци који ту живе неће похрлити браћи у сусрет. Жмурење пред том врло реалном опасношћу горе је од издаје почињене признањем лажне косметске државе и пристајања уз њене творце и џелате.
Геноцид је, дакле, велика прича изван оквира реалног и стварног, створена да, као бајка, замијени стварност и сакрије истину како о ономе што је било, тако и о ономе што тренутно бива и што би олако могло бити. И, као што упорно понављају да је ћутање о злочину такође злочин, ништа мањи злочин је и ћутање о великој лажи, макар се истина, по Инцку и Алекси, строго кажњавала. Јер, футуролози с много права тврде да ће лаж, фабрикована и масовна, на крају докусурити човјечанство.
Емило Лабудовић/ИН4С
