Геостратешка одредница Обаминог државног секретара Џона Керија за необухваћен европски простор према Русији и Блиском истоку „линија ватре”, иако изричито не помињана у време Трампа, била је и остала од прворазредног значаја за трансатлантску алијансу као геостратешки циљ.
Јачањем глобалног ривалства САД са једне и Русије и Кине са друге стране са повећаним интензитетом у глобалним међународним односима тај циљ уз Украјину улази у приоритете за алијансу на европском простору. Од инаугурације 2015. са „линије ватре” су скинуте Албанија, Црна Гора и С. Македонија уласком у НАТО; Јерменија се политичким превирањима 2019. и 2020. приближила Западу; у Молдавији је на последњим изборима прошле године победила прозападна струја са тенденцијом отварања питања Придњестровља; у току су превирања у Грузији са циљем отклона од Русије и приближавања НАТО-у.
Видљиво је из овога да су на „линији ватре” преостали „незавршени послови” на западном Балкану: КиМ и БиХ. Још су два документа изборног штаба сада већ изабраног председника Бајдена на тему КиМ и БиХ јасно дала до знања да ће се тим питањима посветити пуна пажња на линијама политике демократа још од деведесетих. Први разговор Бајден–Меркелова отклонио је сваку сумњу да ће западни Балкан (ЗБ) ипак бити у врховима интереса западне алијансе. Разне поруке са запада последњих дана, а нарочито честитке врха САД Београду за национални празник и Приштини за годишњицу самопроглашене независности, дефинитивно потврђују да је суштина политике САД о „међусобном признању” на чврстим ногама са тенденцијом да се то питање брзо и ефикасно решава у наредном периоду. Поруке према БиХ из САД, преко одлазећег високог представника Инцка и новог Шмита јасне су у прилог довођења БиХ у позицију активних евроатлантских интеграција уз одговарајуће унутрашње политичке промене прилагођавањем и изворног Дејтона ако је неопходно.
Према фактичком стању на терену политичка елита и привремене власти у Приштини без обзира на политичку опцију, недвосмислено су опредељени за чланство у НАТО. Исто важи и за ентитет у БиХ-федерацији. Дакле за пуно заокружење ЗБ у западну сферу интереса и суштинско укључење у евроатлантске интеграције недостају „сагласности” Београда и Бањалуке, практично Срба. Београду се и опрашта отпор према чланству у НАТО и начелно прихвата војна неутралност, али отпор признању „Косова” је за западну алијансу неодржив. Под резервом су и за западну алијансу проблематична стратешка партнерства Београда са Москвом и Пекингом. У случају Бањалуке отпор централизацији БиХ на евроатлантској позицији за западну алијансу је, такође, неприхватљив.
Наступ нове администрације САД и западне алијансе са њом на челу указује на одлучност да се „незавршени послови” помоћу евроатлантске динамике и механизма НАТО окончају и тиме „линија ватре” одстрани као сметња пуном, ефикасном и директном обуздавању Русије и контроли и сузбијању продора Кине на европски простор. Напред поменуте честитке и разне поруке то већ уверљиво потврђују, а КиМ и БиХ евидентно постају део геополитичког дневног реда западне алијансе за краћи и средњи рок са циљем да се реше по раније зацртаном геостратешком обрасцу и циљу. То диктира већ акутни ривалитет западне алијансе са Русијом и Кином на европском простору који добија стратешки значај и за јачање сопствене трансатлантске кохезије и обезбеђивање додатних аргумената за утицаје са глобалним значењем. Отуда извесно следи појачана динамика политичког, дипломатског, хибридног и сл. ангажовања у нашем преосталом делу „линије ватре”. Међутим отварају се истовремено и доста убрзано озбиљни изазови и дилеме око даљег функционисања новог мултиполарног светског поретка, редефинисања снага, модела и формата функционисања у њему, што се у некој мери прелама и преко ових простора и има утицаја на расплет са „линијом ватре”. Што се нас тиче у свему овоме неизбежно улазимо у период најозбиљнијих изазова у новијој историји за српске државне и националне интересе. Кратко и чини ми се веома јасно преостаје одлучност и постојаност у њиховој одбрани без алтернативе, а на изворним принципима и праву на националну самобитност.
Др.Зоран Миливојевић/Политика
