Мало ко се више сећа “Капетана Лешија“, једног од најкомерцијалнијих филмских остварења бивше СФРЈ. Истоимени јунак филма добија задатак да очисти заостале банде балиста на Косову и Метохоји. Међу њима је Лешијев брат, кога попут многих балиста, Леши успева да “освести” и као покајнику му спаси живот.
Овакви примери код Срба и Црногораца били су реткост, а братоубиство и ликвидације блиских сродника као “издајника” нормална појава. Ту је свакако предњачила Црна Гора, немилосрдно, приносећи главе на жртвеник партије. Капетан Леши снимљен је 1960. године, још у време владавине Леке Ранковића и неприкосновене моћи српске Удбе на Косову и Метохији, чији ће утицај ослабити Ранковићевом сменом, под оптужбом да је прислушкивао Тита, шест година касније.
Испоставило се да је цела афера исконструисана за разбијање Србије, припремом терена за променом Устава 1974. којим ће две покрајине добити ингеренције република унутар Србије. СФРЈ је била устројена као федерација, док су се Војводина и Косово унутар Србије понашале као део конфедералне државе.
Капетан Леши је показао хумано и енергично лице комунистичког официра, спремног да брани тековине револуције, али и мултиетнички склад са великим степеном толеранције према Албанцима који су помагали балистима.
Данас након демократских или козметичких промена у Црној Гори, улога капетана Лешија, припала је младом и темпераментном политичару Дритану Абазовићу, генералним жиранту НАТО континуитета, евро-интеграција и очувања добрих односа са такозваном државом Косово.
Дритан наоружан информацијама да о свима “зна оно што није добро” снагом аргумената тајних сазнања убедио је директора полиције новопробуђеног повесничара Вељовића, да поднесе оставку и посвети се пендречењу народа историјским фалсификатима, зарад освешћивања од надолазеће србофилије.
Комесар Дритан је без шмајсера разоружао господина Перуничића који је такође поднео оставку на место директора АНБ-а никада нереформисане тајне службе од Озне до АНБ. Од Крцуна и Јова Капе до данас.
Уколико Комесар Дритан као чувар свих тајни буде, без барута, успео да убеди Ђукановића да поднесе оставку, свакако ће заслужити екранизацију свога живота у филму “Дританова демилоизација Црне Горе”.
Оно што баца сенку на овај процес демилоизације (појам адекватан узурпираној држави од стране једног човека и његове фамилије) свакако је дисквалификација кадрова ДФ и под плаштом професионализације, што је обезбеђивање опстанка у систему припадницима бивше власти.
Апсурдно је да осим спољнополитичког и евроатланског континуитета који намеће први заменик или комесар Владе, концепт његове странке доминира и на унутрашњем плану, где нико и не помишља да постави питање враћања српског језика, историје, националне равноправности конститутивног народа, уз перманентни отклон од било које српске именице.
Бацање црвене мараме у лице премијеру Кривокапићу, је подршка Дританове странке ДПС-у у Подгорици приликом гласања о бесплатној додели парцеле НВО ЦПЦ, што је покушај да се овој парацрквеној организацији, која живи на респиратору обезбеди некакав легитимитет верске заједнице. Није искључено да је тај акт само још један од механизама притисака на Митрополију црногорско приморску да сувише не потенцира појам Српска православна црква, намерно преумљиван, чак и од једног броја клира, већ годинама.
Са друге стране у медијима под контролом бившег режима разбуктава се кампања лажи о великосрпској агресији на Црну Гору, о поновној окупацији, угроженим идентитету Црногораца, праву на самосталну цркву, наводно кадрировању владика и свештенства у новој Влади…
Чак је у опроштајној читуљи мајци председника Ђукановића поменуто да је отишла у тренутку “када је Црна Гора неслободна држава”.
Комесар Дритан и његови ментори наметањем континуитета ДПС-ове политике, преузимају Коштуничину стратегију усисавања екс режимских кадрова, што ће покренути масовно осипање чланства, односно прелетање из ДПС-а у УРУ. Уколико, ДПС, на пролеће, не растури парламентарну већину, што би срушило кабинет Здравка Кривокапића, који је многима помрсио рачуне.
Ту се управо разликује приступ комесара Дритана у односу на ДФ. Дритан и његове газде, знају шта је рециклажа, рециклирани прелетачи шта је апанажа.
Није искључено да Мило Ђукановић као велики обновитељ државности и даље остане на чело конзорцијума са драстично мањим овлашћењима него раније. Све има своју цену! И Копетан Леши је успео, многе Албанце да придобије на своју страну на филму, али не и стварном животу, нарочито не на страну државе у којој су живели. Ђукановић је уз помоћ патриотских удруга, комитама и разних домољубних група, у име државе, боље речено имена свога ради, спреман да је запали да би као феникс изронио из пепела о постао њен спаситељ!
На крају питање Ко је нудио Дритану 21 милион евра? То није коверат већ кофер. Породични. Са тим парама може се купити не само власт већ и држава. Милошевић је свргнут са 60 милиона долара, пола је покрадено, а да је Он уложио и пола од потрошене половине епилог би био другачији.
Да ли се у Црној Гори нешто променило суштински, козметички или традиционално комесарски, сазнаћемо веома брзо. Мило покушава још једном ескиважом да придобије газде.
“Не нападају мене већ систем вредносни систем ЕУ и НАТО”, крикнуо је рањени орао. Прерасподела утицаја је у току што подразумева одређене компензације међу великим силама. Оне су створиле и растуриле три Југославије. Долазећа администрација у СаД је увек спремна за нагодбу. Без емоција по систему ко се више отвори.
Лавров се случајно није појавио у Сарајеву у тренутку када се прети ревизијом Дејтонског споразума, прецизније укидањем Републике Српске. Време нагодби тек долази. Ново време тражи нове људе.
Нагорно Карабах неће бити усамљен пример.
Мишо Вујовић/ИН4С
