Испричаћу вам, или како се говорило у моје вријеме, препричаћу вам једну причу која је хиљаду хиљада пута обишла земаљску куглу, и увијек, кад би стигла до мјеста одакле је кренула да се потуца око свијета, прича је била сасвим иста, неоштећена, што ће рећи нико јој ниша није ни додао, нити одузео, да не […]
Испричаћу вам, или како се говорило у моје вријеме, препричаћу вам једну причу која је хиљаду хиљада пута обишла земаљску куглу, и увијек, кад би стигла до мјеста одакле је кренула да се потуца око свијета, прича је била сасвим иста, неоштећена, што ће рећи нико јој ниша није ни додао, нити одузео, да не кажем украо…
…као и све старе приче почиње: био једном, била једном, живјела једном, и тако..
Била једна земља у којој су сви били лопови. Ноћу би сваки становник излазио с фењером и врећом у пљачку. Како то и бива у стварности, дакле пракси, и причи коју невешто препричавам, лопов се пред зору враћао натоварен, да би затекао своју кућу до темеља опљачкану. Онда би по празној кући распоредио оно што је докркачио, и поставио умјесто онога што је украдено…
Тако су становници Лоповске земље живјели хармонично и у слози; и нико није био оштећен јер је овај пљачкао онога, а онај овога, и редом уздуж и попријеко, од крајњег сјевера земље па до далеког југа. Економија је постојала искључиво у виду крађе, а озлоглашени термин – трговина – на поштеном референдуму – избачен је из речника, и још дубље, из свијести генерација и генерација. Онда је протјерана и ријеч – куповина – затим зајам, и редом, остављам и вама да штогод попишете…
Влада Лоповске земље почивала је искључуво на принципу вршења кривичних дјела према становницима, па ни становницима није остајало ништа друго него да влади истом мјером узвраћају ударце. Тај механизам, чини се, идеално је функционисао; није било ни богатих ни сиромашних…
Ријечи трговина или куповина, које су доживјеле судбину политичких дисидената, нису ништа вределе у другим земљама, ништа више него нешто уобичајено, и њихова ријеч није могла имати какву другу мисију. Купујеш ово или оно, па шта. Ако имаш купиш, ако немаш гледаш…
Елем, у тој земљи, не зна се како (остала је тајна до ноћас), живео је и усамљени – поштени човјек, који ноћу није излазио са џаком и фењером; седео је кући, пушио, читао, и почео писати унеколико нову верзију старе приче. Да би јој штогод додао, морао се жртвовати, уложити себе од главе до пете. Тако је и било…
Лопови би поиздаље видјели то једино упаљено свијетло у селу, и не часећи пролазили. Но, не лези враже, ипак, једне ноћи, народни мудрац, покуцао је, куц, куц, на врата тог поштеног занесењака, и рекао: то што радиш, са једне стране у реду је, то је твој избор, али, са друге стране није у реду да друге ометаш у свом послу. Систем земље, ха, не може да трпи ради вас, одбрусио му је философ са прага. Учеван си, читаш, пишеш, па поразмисли ко је у праву. Брине ме, међутим, како још у књигама староставним ниси стигао до овога о чему ти причам… Сваке ноћи остану једна гладна уста…
Пред оваквим аргументима мудраца и идиот би попустио: и грешник склопи књигу, сломи оловку, узе фењер, и крену низ ноћ. Али, упркос свакој причи остаде поштен, (за поштење није било лијека у лоповској земљи), и ноћима и ноћима лутао је ливадама и путевима, и пред зору враћао се у одавно опљачкану кућу.
Идемо даље, и даље сам са вама, препричавам шта сам чуо, или можебити читао, ха, и сами би ласно наставили причу…
… Одједном, искрсао је велики проблем, јер је у селу сваке ноћи остајала још једна – неопљачкана кућа. Да, то су куће које је требало да опљачка наш поштени човјек. Испоставило се да је поштени човјек, иако јединка, почео да смета систему. Да ли је могуће да јединка почне љуљати цијели систем. Ехеј, још и како заљуљати. Философ је баш у томе (сјетимо се његових ријечи), и видео опасност.
Испоставиће се, да се преко ноћи обогатио (свакако обогатио), онај чија је кућа остала неопљачкана, а следеће ноћи опет је постао богатији онај следећи, и редом. Како и не би кад у пуну (неопљачкану кућу), унесе опљачкано из комшијине куће. Логично је, и даље имајмо на уму философа, да ће, временом, бити све богатијих, али и све више и више сиромашних. Лако је доказати – колико је и растао број опљачканих у односу на сиромашне. Кад је прича изгубила равнотежу, и систем је пукао… Али, ко је крив…
Сјутра вече наставићемо причу…
Бећир Вуковић/ИН4С
