Неутралном посматрачу (а тај би морао бити далеки странац јер овдје неутралних нема), Црна Гора би највјероватније личила на задимљену балканску крчму у којој се не зна ни ко пије нино плаћа. Могуће је да се неки неће сложити са овом асоцијацијом јер се можда зна ко пије (а нешто и Шарцу даје) а ко […]
Неутралном посматрачу (а тај би морао бити далеки странац јер овдје неутралних нема), Црна Гора би највјероватније личила на задимљену балканску крчму у којој се не зна ни ко пије нино плаћа. Могуће је да се неки неће сложити са овом асоцијацијом јер се можда зна ко пије (а нешто и Шарцу даје) а ко плаћа, али … у крчми вазда највећи цех плати онај којег жедног преведу преко воде. У задимљеној атмосфери, уз дреку краткосукње и дугоноге пјеваљке (свака асоцијација на Јами иде на душу читаоцу) која крешти један те исти пјесмуљак у чије је стихове „бркао“ и један који је на злу гласу, шеф сале будно мотри да га конобари не закину. Јер, шеф је шеф, а пазар је… шефов. Они што би да промијене и пјесму и пјеваљку, бивају кажњавани да плате нову туру, а има и оних који би ове „немузикалне“ (поготово једна „пријестона избацивачица) најрадије изногирали из крчме. Избацивачи, такође, строго пазе да однекуд не бане незван гост са шајкачом на глави, сигурно инфициран „ковидом“ мржње према крчми. Из буџака вребају „џаковићи“ не би ли уграбили коју мрвицу са стола, а ту су и вазда спремни дојављивачи који чекају да ухвате муштулук како је крчма поред европске магистрале аванзовала у хотел не са пет већ са читавим сазвежђем звездица.
А онда негдје пред зору, кад дим затрује очи и плућа а какофонија гласова отупи уши, као гласом херувима са неба, огласи се по неки потрчко и спољни момак да упозори оне који су склони да праве срчу и пљују по поду. „Даље руке од крчме и инвентара, од распореда столова, избора конобара (шеф сале је незамењив), иначе… “ – умилно али строго упозоравају дежурни домобрани, пардон – крчмобрани. „Неће нама ту нека хигијеничарка (менталне загађености крчме) полупијану булументу тријезнити расолом истине, тим прије што она није ни позвана за то јер се бави фискултуром (четке, метле, канте и остало), а „истина“ је виша сфера.
Али, да не обилазимо као киша око Крагујевца, макар је и у Србији. Ријеч је о баханалији актуелног министра образовања који, у функцији спасиоца Црне Горе, будно пази да неко, не дај Боже, макар и док се вјежба колут назад, не помене било шта српско. Јер, по његовом и тумачењу оних који га држе тако високо на полици, „хиљадугодишња“ историја Црне Горе почела је његовим данајским даром на референдуму. Све прије тога, нарочито од „никад више 1918.“ бива пропуштено кроз екстракор који одбацује све што није екстрацрногорско.
Да се младеж не би „тровала“ истином о нашем трајању, министар образовања вазда држи спремну дренову шибу, па кад размахне… ни Штрумфовима се добро не пише. Актуелни образовни Гаргамел врло прецизно прави не вододјелницу већ Гранд кањон између наставнице из Подгорице и наставнице са Цетиња јер прва, осим што, иако наставница фискултуре, зна понешто и из историје коју нијесу писали Шербо и Новак а друга „зна знање“ које се цијени. А осим тога, рече Гарги, ова подгоричка је својим тумачењем историје „озбиљно насрнула на мултиетничку и мултиконфесионалну Црну Гору“, односно на народ којем он припада.
Мада у тој и таквој Црној Гори, у којој су сви равноправни, у министровом ресору нема директора који је Србин, наставница фискултуре је озбиљно насрнула на тај министров етнички склад тврдњом да су, не тако давно, Црногорци били Срби. И не само они. Да министар мисли својом главом, да чита било шта мимо Шерба, да се озбиљно бави образовњем а не дежурањем над „чистоћом“ Црне Горе, знао би да је наставница фискултуре дубоко у праву. И знао би да је и прије њега било оних који су бдјели над Црном Гором и њеним интересима. Један од тих који су бринули о Црној Гори дуже и више него што министар може и да замисли, књаз и краљ Никола, би му из домољубља дао чисту јединицу. Да је макар, умјесто у Шербову и Новакову писанију, завирио у „Земљопис за ученике трећих разреда основнијех школа“ из 1911. године, знао би да би, ако образа има, морао да се макар извини наставници из Подгорице. Јер тамо, да подсјетим министра, дословце пише: „ У Црној Гори живе све сами чисти и прави Срби који говоре српскијем језиком, а има их око 300 000 становника. Већина су православне вјере, а има нешто мало римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати да смо сви српског поријекла и српске народности“. Наравно, неотуђиво је право министра (у чијем је родослову негдје послије петог кољена неки Куч, Пипер или Васојевић) да се осјећа и казује како хоће. Може слободно да буде и Хотентот, али нити он нити они које брани и у чије име влада школством не може да измијени мало прије речену историјску истину да су нам, само који вијек прије, очеви и мајке били исти. А наставница фискултуре је само устврдила да будалаштине типа „никад више 1918.“ не могу да промијене истину речену у Земљопису.
Наставницу из Подгорице министар ће, само због тога што се позвала на Краља Николу, оставити без хљеба. Ону са Цетиња која отворено призива неког новог Чарнојевића, сигурно чека нека апанажа или неко боље мјесто. Јер, чувар црногорства у „зимском периоду“, а зазимило је ево већ више од двадесет година, тачно зна ко у овој балканској крчми треба да плати цех слободе и права на сопствени став, макар се он не слагао са ставом шефа сале и оних који му гајбе приносе. И тако… има једна крчма у планини у којој се све зна али дим никако да се разиђе. Јер, у тој крчми дими се углавном шверцована крџа, шмрче трећеразредни кокаин и шљема ракијештина најгоре врсте. И галами се на сав глас како такве крчме на Балкану нема. А они што су још тријезни боје се да неко, намјерно или из нехата, не утули лампу.
Емило Лабудовић/ИН4С
